IZBORI 2010 | SRBIJA

Torba puna poklona: Dinkić kao Deda Mraz za 1.700 dinara

Obećanja u koja su građani Srbije naivno poverovali i na predsedničkim izborima poklonili svoje poverenje Borisu Tadiću, a na kasnije održanim parlamentarnim izborima koaliciji aktuelnog predsednika i njegovog izvođača prljavih poslova Mlađana Dinkića, napokon će početi da se ispunjavaju. Dinkić je obelodanio da će od 6. Januara 2010, četiri meseca po isteku zakonskog roka, početi podela besplatnih akcija čija je obećana vrednost trebalo da bude famozih 1.000 evra. U međuvremenu, ta suma se istopila poput lanjskog snega i spala na tričavih 2.500 dinara nominalne vrednosti akcija plus 1.700 dinara iz Privatizacionog registra.

Da kojim slučajem u Srbiji postoji još neko ko veruje u bajke kojima nevakcinisani Mlađan Dinkić svakodnevno inficira medijski javni prostor, lako bi mogao da poveruje da je dinar toliko ojačao da se jedan evro razmenjuje po kursu od svega 1,7 dinara. Tako bi se protivno svim zakonima fizike, hemije i ekonomije mogla održati laž veka koju je smislio glavni kreator propasti srpske ekonomije, najpoznatiji samoproklamovani ekspert iz neobične organizacije pod kodnim nazivom G17.

Konvertibilna rublja

Godinu i po dana nakon što se poslednji građanin Srbije upisao na listu zainteresovanih za podelu besplatnih akcija, objavljena je vest da će prve akcije javnih preduzeća građani Srbije dobiti počev od 6. januara naredne godine i to po pet akcija Naftne industrije Srbije nominalne vrednosti 2.500 dinara i 1.700 dinara iz Privatizacionog registra, gde se slivao novac od prodaje društvenih preduzeća.

Najvljujući početak velike raspodele ostatka društvenog bogatstva Srbije, ministar ekonomije je najavio da će zakon biti izmenjen kako bi građanima bile podeljene i akcije preduzeća koja još nisu privatizovana. Time bi trebalo donekle da se uveća iznos koji će se u konačnici sliti u džepove građana, ali nesumnjivo je da će on biti više nego simboličan i daleko ispod onoga što je vlikodušni Mlađan obećao.
Na konferenciji za štampu Dinkić je, suočen sa očiglednom izvesnošću da od njegovog obećanja nije ostalo gotovo ništa, saopštio da ne želi da preuzima odgovornost za nisku nominalnu cenu, koja je, kako kaže, politička, a ne tržišna. “Procena koju sam izneo krajem 2007. i početkom 2008. da će ceo ovaj paket vredeti 1.000 evra – ja iza te procene sam stajao u tim vremenskim uslovima”, poručuje on. “U međuvremenu su se dogodile dve stvari, svetska ekonomska kriza i s druge strane, ne mogu da odgovaram za to što se neko politički dogovorio da se ispod cene NIS proda. Za taj deo ne odgovaram”, kaže ministar koji obećava, ali ne odgovara. Tom logikom Mlađan je građanima Srbije mogao da obeća da će u januaru šetati u kratkim rukavima, a naknadno da nam saopšti kako ne odgovara za činjenicu da je baš tog meseca u Srbiji hladno vreme! Naravno, problem nije samo u onome ko obećava, već i u onima koji veruju u takve stvari, ali ostaje činjenica da ne postoji ništa lakše na ovome svetu nego lažnim obećanjima zavesti očajne ljude. Činjenica da su građani Srbije poverovali u Dinkićevu notornu laž, više je rezultat očaja u kome se oni nalaze, nego lukavosti i oštroumnosti izvikanog eksperta za prevare.
Iako stoji činjenica da Mlađan nije mogao znati da će nastupiti svetska ekonomska kriza, mada je dao svoj doprinos teoriji da je ta kriza „razvojna šansa Srbije“, nameće se pitanje zašto je davao takva obećanja, koja su već tada mnogi nezavisni analitičari proglašavali nerealnim. Takođe, nesporna je činjenica da je, u trenutku kada je Dinkić obećavao građanima da će dobiti 1.000 evra ukoliko Tadić i on pobede na izborima, već bilo izvesno zaključivanje gasnog sporazuma sa Rusijom, a u kreiranju i implementaciji tog protivzakonitog aranžmana aktivno je učestvovao i sam Tadić i čitavo njegovo političko okruženje. Dakle, već u trenutku davanja tog, politički isplativog, obećanja bilo je izvesno da bar prodaja NIS neće doneti očekivani prihod.
Tako je Mlađan Dinkić matematički dokazao koliko je kratko pamćenje građana Srbije, izračunavši precizno da vrednost svakog obećanja u koje poveruju, bledi u odnosu 1000:17 evra koliko će državljani Srbije realno i dobiti. Prema toj proporciji, na hiljadu teških laži možda tek 1,7 procenata ostane upamćeno duže od godinu dana. Tako se Dinkić specijalizovao upravo za tu vrstu političkog maheraja profitirajući već godinama na činjenici da su naša javnost i široke društvene mase ili neobaveštene ili potpno neupućene u maglu koju on uporno prodaje, na šta se sveo njegov ekspertski politički program.
Zanimljiv je i datum odabran za početak isplate iznosa koji su pripali upisanim građanima. Pre samo tri godine Dinkić je radnicima u državnoj upravi, takođe usred predizborne kampanje, dodelio jednokratnu pomoć za kupovinu božićnog prasenceta. Za razliku od srećnika zaposlenih u državnoj upravi, građani će ove godine dobiti dovoljno novca jedva da kupe po jedan repić te mitološke srpske božićne životinje. Ostaje za utehu to što če zahvaljujući Dinkićevim političkim marifetlucima, bar Tomica Milosavljević moći da odahne, pošto će se broj srčanih udara, usled krize i manje praznične trpeze, ove godine drastično smanjiti. A time će broj potencijalnih kandidata za vakcinaciju od svinjskog gripa, ostati kudikamo veći, što će matematički preciznom proporcijom uticati na rast provizije koju taj posao donosi. U realnosti će ostati činjenica da obećanje, ma koliko bilo, zapravo ništa ne košta, naročito ukoliko nikada ne bude ispunjeno.